IMT više ne postoji

IMT više ne postoji

U preobilju svakodnevnih efemeralija kojima nas zasipa industrija novosti, nezasluženo je ostala neopažena istinski porazna vest da je negdašnji jugoslovenski i srpski industrijski gigant i uzdanica privrednog razvoja celog regiona, beogradska Industrija mašina i traktora IMT, koja je krajem osamdesetih godina XX veka proizvodila 43.000 traktora godišnje, prestala da postoji. Svih 370 preostalih radnika ove fabrike dobilo je radne knjižice i uz otpremnine je poslato kućama. U ogromnom fabričkom kompleksu na Novom Beogradu ostali su još samo portiri, dežurni vatrogasci, pet direktora i nekoliko službenika u kadrovskoj službi koji završavaju dokumentaciju radnicima.

To je zaista neslavan i tužan kraj industrijskog giganta koji je proizvodio 80 % ukupne jugoslovenske proizvodnje traktora i spadao u najveće proizvođače poljoprivrednih mašina na svetu, sa godišnjom proizvodnjom od 43.000 traktora, 25.000 motokultivatora i 160.000 priključnih oruđa i kolektivom od 7.600 zaposlenih koji su ostvarivali prihod od 600 miliona zapadnonemačkih maraka.


Prosto je neverovatno kako je za pukih 15 godina neoliberalnog kvaziprivrednog mešetarenja upropašćena jedna uistinu impresivna industrijska zaostavština koja je stvarana 61 godinu, tj. od 1947. kada je u Beogradu bila oformljena Centralna livnica kapaciteta 9.000 tona, a koja je nakon fuzionisanja sa 4 druge proizvodne radionice u njenom neposrednom okruženju 1949. prerasla u Metalski zavod „Aleksandar Ranković”, te potom 1950. u Industriju traktora i mašina.

Proizvodnja traktora u IMT-u započeta je 1957. nakon dvogodišnje pomne analize postojećih raspoloživih tipova traktora i priključnih oruđa na svetskom tržištu i potreba domaće poljoprivredne proizvodnje. Odabran je proizvod britansko - kanadske kompanije Massey Ferguson, a sledstvenim preuzimanjem tehničko-tehnološke dokumentacije za proizvodnju otpočela je i fabrikacija traktora Massey Ferguson TEF 20 Diesel po licenci pomenute kompanije. Uporedo sa licencom za traktor i priključne mašine i pribore, od kompanije Perkins 1954. bila je preuzeta i licencna dokumentacija za proizvodnju dizel-motora serije P3, P4 i P6 sa 3, 4 i 6 cilindara za primenu u industriji, vozilima, traktorima i brodovima, a čija je izrada pak poverena Industriji motora Rakovica.

Posle rekonstrukcije pogona započeta je i serijska proizvodnja traktora koji je u potpunosti bio osvojen u domaćoj produkciji i koji se na tržištu pojavio pod imenom IMT-533. U periodu 1955-1959. ostvarena je ujedno i prva velika rekonstrukcija fabrike u Novom Beogradu. Novi kapacitet omogućavao je godišnju proizvodnju od 4.000 traktora, uz još 20 % rezervnih delova. Tim potezom konačno je otpočela dugo željena implementacija univerzalnih traktora povećane vučne sile, a u skladu sa tendencijama ka povećanju učinka univerzalnih traktora opšte namene, opremljivih svim vrstama priključnih oruđa i pogodnim za rad u svim oblastima poljoprivrede.

Osvajanje proizvodnje modela IMT-533 bilo je ujedno i praktična škola za prvu generaciju domaćeg stručnog kadra u savlađivanju moderne tehnologije koja je omogućavala transfer znanja iz razvijenih industrijskih zemalja u Jugoslaviju. Stručnjaci IMT-a su već početkom 1962. već počeli da rade i na osvajanju proizvodnje traktora sopstvene konstrukcije, pošto je postojala težnja da se primenjuju sopstvena tehnička rešenja kojima bi se ujedno stekao i slobodan status izvoznika.

Ovi napori rezultirali su potpuno domaćim univerzalnim traktorom za raznorodne poslove u poljoprivredi, vinogradarstvu i građevinarstvu, modelom IMT – 555, kojeg su konstruisali inženjeri Jovan Todorović, Milan Vujović, Vladimir Štimec i Đorđe Davidović, a čija je proizvodnja započeta 1964. godine. To je bio značajan uspeh radnika IMT-a i afirmacija njegovih stručnjaka.


IMT-555 – legendarni „Belac”, prvi potpuno domaći dvoosovinski univerzalni traktor iz 1964.

Na tome se nije stalo. Neprestano prateći potrebe poljoprivrede i usklađujući svoje proizvode sa normativnima izrađenim od strane renomiranih domaćih istraživačkih instituta za razvoj poljoprivrede, IMT-u je brzo pošlo za rukom da osvoji proizvodnju cele game domaćih traktora namenjenih kako individualnim domaćinstvima tako i velikim društvenim gazdinstvima, čineći tako Jugoslaviju daleko manje zavisnom od inostranih licenci. Usledili su tako traktori od 42, 58, 70 i 78 KS, koji su ponajpre zahvaljujući svojoj ekonomičnosti u potrošnji goriva (prosečna potrošnja tratora IMT iznosila je 180 g po KS/h u poređenju sa potrošnjom od 220 g po KS/h kod renomiranih čehoslovačkih traktora tipa „Zetor”) postigli veliku popularnost kod krajnjih korisnika.


IMT-586 – prvi domaći traktor-točkaš sa pogonom na sva 4 točka koji je uspešno zamenio traktore guseničare na najtežim radnim operacijama u poljoprivredi

Druga velika rekonstrukcija započeta je 1966. i dovršena 1967, a njom su proizvodni kapaciteti povećani na 12.000 traktora godišnje, da bi 1971. bila okončana i treća rekonstrukcija, kojom je kapacitet dodatno uvećan na 20.000 traktora.

Četvrta razvojna etapa sprovedena je u periodu od 1973. do 1976, a praktično je predstavljala izgradnju potpuno nove fabrike opremljene na nivou najsavremenije svetske produkcione tehnike i sa godišnjim kapacitetom od 40.000 traktora. To je omogućilo IMT-u da se nađe u ekskluzivnoj porodici od 5 najvećih proizvođača traktora na svetu.

No time nije bila stavljena tačka na razvoj. Prateći potrebe razvitka savremene poljoprivrede u kojoj je afirmisana aplikacija što snažnijih mašina koje omogućuju realizaciju intenzivne poljoprivredne proizvodnje, započeta je i izgradnja fabrike teških traktora koja je predstavljala petu etapu razvoja ovog privrednog giganta. Radovi su bili završeni u prvoj polovini 1981. godine. Kapacitet fabrike koja se prostirala na 10.000 kvadratnih metara bio je 2.200 traktora snage od 110 do 500 KS u koje su se ugrađivali motori „Famos”, „Dajmler Benc” i „Perkins”.


IMT-5200 – najsavremeniji teški zglobni traktori opremljeni motorima Famos 2FP 403-B i Mercedes 061 – 8V 400

Kontinuirana modernizacija mašinskog parka i tehnološko-organizaciona rešenja u proizvodnji omogućili su IMT-u da skrati potrebno vreme za mehaničku obradu delova za traktore IMT-533 sa 121 sata u 1971. na svega 36 časova, a vreme za njihovu montažu sa 25 na 13,5 časova, smanjujući tako individualnu cenu proizvoda, pospešujući time snabdevenost malih, akumulativno manje sposobnih individualnih poljoprivrednih proizvođača poljoprivrednom mehanizacijom. U novoj fabrici bio je tako postignut radni takt po kojem je sa proizvodnih traka svakih 2,6 minuta silazio po jedan traktor.


Proizvodna linija modela IMT-540

No nove fabrike nisu značile samo kapacitete koji stalno povećavaju svoju godišnju proizvodnju, već i nosioce tehnološkog napretka koji je osiguravao jačanje konkurentskih sposobnosti jugoslovenske mašinske industrije na zahtevnim inostranim tržištima. IMT je novoizgrađenom fabrikom ujedno postao i prvi jugoslovenski proizvođač superteških traktora namenjenih velikim poljoprivrednim gazdinstvima u društvenom i državnom vlasništvu, čime je eliminisana potreba za uvozom ovih izuzetno skupih i deficitarnih mašina, a ujedno obezbeđen i kompetitivan nastup u inostranstvu u kojem je koncentracija i aglomeracija poljoprivrednih kapaciteta već bila zaživela. U prvoj polovini 1981. iz proizvodnih hala je izišla nulta serija najsofisticiranijih domaćih zglobnih traktora IMT u koje su ugrađivani dvanaestocilindrični Mercedesovi motori od 350 i 500 KS. Završena su i tri tipa specijalnih traktora za komunalne radove i rad u šumarstvu, opremljenih adekvatnim priključnim oruđima i sposobnim kako za teške uslove rada u domaćoj klimi tako i za rad u tropskim predlima Azije i Afrike, a čija je serijska proizvodnja započeta 1983. godine.


Nova gama IMT traktora serije 5100 za rad u šumarstvu, građevinarstvu i komunalnim delatnostima

IMT je pored podmirivanja domaćih potreba za traktorima i priključnim oruđima ujedno predstavljao i isporučioca poljoprivredne opreme za čitav niz drugih zemalja i time ujedno i jedno od najuspešnijih izvoznih preduzeća SFRJ. Tokom prve polovine 1981. IMT je npr. partnerima u Alžiru isporučio 5.000 traktora srednje snage, a traktore je pored toga izvozio i u Poljsku, Dansku, Veliku Britaniju, Egipat i Angolu. Kupci iz tih zemalja ugovorili su isporuku 3.000 traktora male, srednje i velike snage.

Izvozna ekspanzija IMT-a temeljila se na kvalitetu proizvoda. Tako je npr. traktor IMT-578 1978. godine potukao svetski rekord u oranju, neprekidno orući na takmičenju u Engleskoj punih 80 časova. Te iste godine Međunarodni institut za promociju i prestiž sa sedištem u Ženevi je IMT-u uručio zlatnu statuu i plaketu za postignuta ostvarenja na razvoju traktora i njihovom plasmanu. Ovo priznanje su pre beogradskog IMT-a inače dobili samo švajcarska kompanija za proizvodnju satova „Omega-Tiso”, nemački proizvođač automobila „Porše”, američka elektrotehnička korporacija „Dženeral Elektrik” i NASA za projekat „Apolo”.

Kupci traktora i priključnih oruđa IMT-a bili su Etiopija, Grčka, Švedska, Indija, Šri Lanka, Velika Britanija, Maroko, Kenija, Kolumbija, Danska, Austrija, Tunis, Poljska, Dubai, Jordan, Angola, Čehoslovačka, Saudijska Arabija, Egipat, Ekvador, Norveška, DR i SR Nemačka, Turska, Kipar, Irak, Libija, Portugal, Pakistan, Kina, Belgija, Alžir, Tanzanija, Gana, Iran, Holandija i Panama – visokorazvijene zemlje i zemlje u razvoju podjednako. Tokom 1976. Indiji je npr. bilo isporučeno 6.000 traktora vrednih 21 milion dolara, a 1977. Poljskoj traktora i prikolica za 4 miliona dolara. Iste godine bila je ugovorena i isporuka 3.000 traktora za Etiopiju, dok je krajem 1978. počela realizacija ugovora o dugoročnoj saradnji sa renomiranom švedskom firmom „Volvo”, te isporuka traktora Kini.

IMT i danska firma „Kongskilde” su tokom 1979. potpisali ugovor o osnivanju zajedničkog preduzeća u Danskoj za prodaju traktora IMT u zemljama EEZ, dok je norveška kompanija „Tondermašin” sklopila ugovor o kupovini traktora vredan 4 miliona dolara, tj. 1/10 ukupnog izvoza Jugoslavije u Norvešku, dok je proizvodna gama pored traktora, motokultivatora, poljoprivrednih mašina i oruđa proširena i tipskim konstrukcijama mini-farmi za krupnu stoku, montažnim industrijskim halama i skladištima, građevinskim fasadnim skelama i zaštitinicima od grada, pri čemu je IMT u svojstvu člana stupio i uPoslovno udruženje industrije poljoprivrednih mašina koje je obuhvatalo 20 vodećih jugoslovenskih fabrika traktora, poljoprivrednih mašina, oruđa i procesne opreme za poljoprivredu (IMT, „Pobeda-IMO” Novi Sad, „Lemind” Leskovac, „Agrostroj” Ljubljana, „14. oktobar” Kruševac, „Poljostroj” Odžaci, „Bratstvo” Novi Travnik, TPS „Belje” Kneževo, „Zmaj” Zemun, IEK „Kostolac” – FM „Morava” Požarevac, OLT Osijek, „Cer” Čačak, „Utva” Pančevo, „Tomo Vinković” Bjelovar, „Lifam” Stara Pazova, „Silo” Šempeter, „Gorenje Muta”, „Metalna” TOZD TKM Maribor, „Torpedo” – Rijeka, RMK Zenica – TPS Bosanska Kostajnica), a koje je pak trebalo da razrađuje idejne i glavne projekte iz međunarodne i domaće kooperacije vezane za implementaciju industrijske specijalizacije i naučno-tehničke inovacije u oblasti poljoprivrednih tehnologija, uz obezbeđenje još većeg napretka u ovoj oblasti i time Jugoslaviju učini jednim od svetskih lidera i u oblasti poljoprivredne produkcije.

Danas, 36 godina kasnije, svi preostali radnici negdašnjeg industrijskog giganta koji je na vrhuncu slave 1989. zapošljavao 9.800 ljudi, a kojima preduzeće duguje više od 20 plata, morali su da potpišu izjavu da pristaju da im bude isplaćeno samo devet zarada, i to tek tokom prodaje ili likvidacije firme. Morali su da pristanu i da im država poveže staž za samo dve umesto za četiri godine, koliko im nije povezano, ali pod uslovom da ne tuže firmu.

Za nepojamno kratkih 15 godina neograničenih ekonomskih sloboda mi smo od svetski znamenitih proizvođača složenih tehničkih sistema stigli do statusa puke sirotinje, opustošene ekonomskom pljačkom bez presedana, bez igde ičeg i sa rafovima prepunim inostrane ekonomski nepristupačne robe, te rastočenom državom koja sve više nalikuje razorenoj bašti kroz koju je protutnjao čopor oblapornih svinja maskiranih u privredne eksperte.

Do stanja u kojem će nakon 60 godina tehničkog inoviranja poljoprivredne proizvodnje biti potpuno normalno i, štaviše, napredno da se za oranje više ne upotrebljava traktor. No to možda i ne treba toliko da nas čudi. U krajnjoj instanci bezgranična sloboda zaista podrazumeva i slobodu da se u ime progresa umesto traktora za oranje u XXI veku upotrebljavaju konji i volovi.

Njih u Srbiji za sada ima dovoljno. A čini se da će ih biti sve više, osim ako u međuvremenu ne budu eventualno prekvalifikovani u magarce, koji će morati da se sami pobrinu da nekako ne lipšu do dolaska večno zelene EU trave.

Izvor: Dnevne novine Blic RS originalan tekst preuzet

Jedna velika i tuzna istina ali sto rekli nekima i kliker da das oni bi pokvarili. Politika je nesto sto je veliko zlo ako krene u losem pravcu pa su tako i kod nas ugasili mnoge fabrike koje su jako kvalitetne poluproizvode ili proizvode radile. Nekome je to smetalo radi svojih interesa i principa ali mi najsiromasniji deo drustva to najvise osecamo i to ce nam biti jos jedna duboka jama koju su nam iskopali. Doci do kvalitetnog i jeftinog traktora sto je bio IMT ce sad biti vrlo tesko u sta su se mnogi vec uverili u kvalitet istocnih i polovnih zapadnjackih.Preskupa odrzavanja i cesti kvarovi ,nedostupnost delova i njihova cena ce biti veliki problem koji se vec pojavio a tek ce biti izrazen

Vreme  | BR 1284 | 13. AVGUST 2015.

Domaći traktor na domaćem polju

Stečaj IMT-a

 
Hronika sloma našeg »fergusona«
Milan Milošević

Pogled u retrovizor  starog  traktora pokazuje kako  je  traktorska  industrija  jednom  sistemu  nastala, a u  drugom  nestala, kako je   trasirala put  naše  industrilijazacije  i transformacije  poljoprivrede, a  potom  podelila  sudbinu  ne samo  deinstrulizacije  već i deagrizacije  naše zemlje.



Priča o traktoru je priča o jednom usponu i strateškom slomu, i na kraju ne samo o prekidu sa socijalističkim nasleđem, već sa mnogo starijim preduzetničkim poduhvatima u našoj zemlji.

Vest o likvidaciji IMT-a su pratile slike fabrike praznih hala u kojoj je ostalo samo nekoliko portira i nekoliko direktora koji pripremaju stečaj fabrike od 150.000 kvadratnih metara, u krugu od 36 hektara kod bloka 63, tamo u ravnici ispod Bežanijske kose koja je nekada lokalno nazivana Dojno polje, donje polje koje je, kako kažu starije hronike Sava ponekad plavila čak do Bežanijske kose tako da su ljudi mogli da vežu čamce za drveće na njenim padinama. Teren je davno nasut, komunalno opremljen i okružen naseljem – u toku je poplava druge vrste, poplava čežnje za brown field investicijama posle industrijskog sloma.

S aparata državne podrške isključena fabrika IMR, koja se nekad zvala ZAR – Zavod "Aleksandar Ranković", a proizvela je oko 550.000 traktora, koji obeležavaju značajan tehnološki preobražaj naše zemlje, ide u stečaj.
AEROPLAN I "PRAGA", "PIONIR" I "ZADRUGAR": Proizvodnja traktora započeta je, inače, u drugoj fabrici, u IMR-u – Industriji motora Rakovica, koja je sada, takođe, u restrukturiranju. U njoj je, kako se konstatuje u jednoj studiji Instituta za mehanizaciju poljoprivrede, godine 1949. prvi traktor proizveden u Srbiji, u duhu vremena nazvan "zadrugar".

To je inače bilo 100 godina posle prve proizvodnje traktora u svetu, koja je, kako se zna, počela oko 1858. kada je konstruisan Otov motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Serijska proizvodnja traktora počela je nakon što je 1892. konstruisan traktor sa pogonom na naftu. U Engleskoj je 1897. počela prodaja prvih traktora "hornsby – ackroyd", modela u četiri različite izvedbe od 16 do 30 KS.

U neku ruku sve je počelo dve decenije ranije jednim drugim, ambicioznijim pokušajem uzletanja. Industrija motora Rakovica, koja je 1949. ostvarila taj traktorski pionirski poduhvat, naime je, 1927. godine, osnovana kao Industrija aeroplanskih motora.


Kako je sve počelo: Fabrika u Rakovici 1920;...
Bila je u svojini akcionarskog društva čiji su akteri bili francuska firma Gnome et Rhoneiz Pariza, koja je dala licencu za proizvodnju avionskih motora, i grupa akcionara među kojima su bila i braća Dunđerski, na čijem je zemljištu podignuta fabrika u Rakovici. Jedna slika pokazuje fabriku iza koje se vide polja i šuma na mestu današnjeg Miljakovca i Kanarevog brda.


...prvi domaći traktor "zadrugar";...
Hronike kažu da su za osnivanje te fabrike zaslugu imali avijatičari, ratni veterani sa Solunskog fronta, a među njima posebno se isticao Dimitrije Konjović, iskusni pilot i biznismen. Do Drugog svetskog rata on je rukovodio fabrikom aeroplana Ikarus, prvom takve vrste u Srbiji, koja je osnovana 1923.

U vreme podizanja rakovačke Industrije aeroplanskih motora na području Beograda bilo je nekoliko privatnih preduzeća avionske industrije: Rogožarski, Zmaj, Teleoptik, Mikron i Nestor i Ikarus…

Na taj aeroplanski prapočetak će se pre Drugog svetskog rata najpre nakalemiti kamion, a posle Drugog svetskog rata traktor. Fabrika u Rakovici je 1938. godine počela izradom kamiona "praga RN 8" nosivosti 2,5 tone, po licenci čehoslovačke firme Praga. U tom trenutku, valjda zbog vojnih potreba, ta fabrika je bila nacionalizovana.


...škola za tehničare u Kragujevcu 1947...
Na osnovu iskustva s kaminom "praga" i pored nedostatka kvalitetnog materijala, savremenih mašina za obradu i izradu alata, 1947. godine je u IMR-u osvojena proizvodnja kamiona koji je, takođe u poletnom duhu tadašnjeg vremena, nazvan "pionir".


...i prvo ime budućeg IMT-a
U prvoj godini proizvedeno je 122 kamiona "pionir", 1948 – 296, 1949 – 318, da bi 1950 – 422), a onda su, po odluci Ministarstva teške industrije, konstrukciona i tehnološka dokumentacija, alati i stečeno iskustvo bili ustupljeni Fabrici TAM u Mariboru. Pionirski početak traktorske industrije u Jugoslaviji predstavljala je preorijentacija rakovačke industrije na osvajanje dizel-motora "perkins". Ne čekajući na zvaničnu odluku da se ovaj zadatak poveri rakovačkoj Industriji motora, grupa inženjera i tehničara, tada okupljenih u Klubu tehnike, počela je sa pripremama za prelazak na proizvodnju traktora. Njoj su, nešto kasnije, dodati stručnjaci iz Glavne direkcije za motore Ministarstva teške industrije.
Na osvajanje kompletne proizvodnje domaćeg traktora čekalo se svega 18 meseci. Prvi prototipovi traktora "zadrugar" T-08 sa šestocilindričnim benzinskim motorom izloženi su na Zagrebačkom velesajmu 1949. godine.

Kako piše akademik inž. prof. dr Miroslav Demić, prva serija tih traktora isporučena je poljoprivrednim organizacijama krajem aprila 1951. godine, a do 1954. proizvedeno je 2520 traktora, "zadrugar" T-08, koji je ispitan i atestiran (br. 265, 15-II-1950.) u Saveznom institutu za mehanizaciju poljoprivrede, u Zemun Polju, pod kontrolom specijalne komisije koju su sačinjavali predstavnici: Ministarstava narodne odbrane, saobraćaja, šumarstva, poljoprivrede, Vojnotehničkog instituta i direktor industrije motora.

Po sastavu komisije se vidi da je to tretirano kao važna stvar.
Pošto su na krupnim gazdinstvima bili neophodni traktori veće snage, Glavna direkcija za motore Ministarstva teške industrije odlučila je tada i da se od italijanske firme Ansaldo otkupi licenca traktora guseničara TCA 60 i 70. Montaža je poverena IMR-u, gde je od 1950. do 1955. montirano 1209 ovih traktora, a zatim je ta proizvodnja preneta u Industriji "14. oktobar" iz Kruševca, sada u restrukturiranju.

Za istu fabriku je tada ispitivan i traktor guseničar "bender buli", čija je proizvodnja uglavnom bila usmerena na traktore namenjene građevinarstvu i rudarstvu, kao i traktori guseničari TG-50 i TG-75, namenjeni za rad u poljoprivredi, kao model TG-170, namenjen za takozvano "rigolovanje" zemljišta prilikom zasnivanje voćnjaka i vinograda.
IM Rakovica 1954. potpisuje ugovor za proizvodnju dizel motora IM-03 po licenci engleskog proizvođača "Perkins" i 1955. proizvodi traktor "zadrugar P-2", sa dizel motorom (do 1961. proizvedeno je 10.000 takvih mašina).

Onda je 1959. IMR potpisao ugovor za proizvodnju traktora sa italijanskom firmom "Landini" i počeo proizvodnju traktora "zadrugar 50/I-landini", sa motorom od 50 KS. Do 1968. proizvedeno je 8000 takvih traktora, a potom još desetak popularnih modela "rakovica".

Osvajanje proizvodnje traktora u zemljama narodne demokratije od 1945. nadalje, inače, nije bio izuzetak. Uostalom, u jeku bitke u Staljingradu najžešće se ginulo u Traktornom zavodu. Čehoslovačka je, na primer, već u novembru 1945. počela proizvodnju traktora "zetor", u čijem su razvoju bili angažovani najbolji inženjeri iz tada najbolje čehoslovačke fabrike Zbrojovka iz Brna.

Prema Statističkom godišnjaku SFRJ iz 1988. u tadašnjoj FNRJ je 1951. bilo ukupno 6000 traktora (5000 u poljoprivrednim organizacijama i hiljadu kod individualnih poljoprivrednika). Bilo je raznih marki, "alisa" sa skoro spojenim prednjim točkovima koji se pali na kurblu, "zetora" i svakakvih drugih marki.

Ako sećanje vašeg hroničara ne vara, jedan "zetor" sa spojenim točkovima je imao gvozdene točkove s velikim kramponima, a najjači utisak je ostavljao bučni "buldog", takođe s gvozdenim točkovima, koji su jednog zimskog dana traktoristi zem-zadruge, ili beše mašinsko-traktorske stanice u bundama od ovčje kože pokušavali da upale zagrevajući neki deo traktora let lampom i okrećući kurblu. "Ajde mali, oćeš da okreneš kurblu?" Današnja deca bi reč "buldog" povezivala s rasom pasa, a ona deca socijalizma, eto s traktorom.

Stizali su i moderniji modeli: po sećanju jedne koleginice na priče svog oca, prvi traktori marke "ferguson" u okviru britanske pomoći ratom razrušenoj zemlji stigli su u poljoprivredno dobro "Panonija" kod Subotice, što je, eto, bio događaj koji se pamti.

Drveni  plug u crveni traktor: U tom periodu poljoprivredni radovi obavljani su zapregama (konji volovi, a u Šumadiji krave kojima je presušilo mleko u vreme oranja). Žito su želi srpovima i kosama i tek ponekom kosačicom na konjsku vuču. Kukuruz je okopavan motikom, tri puta, i ogrtan, uz kićenje poslednjeg okopanog struka cvećem, radi zaštite od grada i suše.

U Radu Snežane Radić "Službenici valjevskog okruga 1944/47" opisuje se kako je avgusta 1946. suša bila toliko velika da su u Podgorskom srezu u Valjevskom okrugu izvori i bunari presušili. Prinosi su smanjeni za preko 60 odsto. Fotografije iz tog vremena prikazuju grupe omladinaca i omladinki zabuljenih maramama kako na železničkoj stanici čekaju da pođu na radnu akciju branja kukuruza u Vojvodini.

Zbog agrarne reforme i ograničenja zemljišnog poseda porodične zadruge se dele i posed usitnjava. Pradeda vašeg hroničara se jednom zaneo pa rekao "Koje ja, koje moj Đorđe, koje naš Rajko, nabrasmo dvadeset ludih kanata kukuruza." Došla komisija za otkup i odnela sve. Deda se posle godinama kajao što se hvalio. Nije bilo ni dvanaest kanti.

Prvi postavljeni zadatak valjevskog opštinskog Poljoprivrednog odeljenja, zasejavanje oranica pšenicom, nije mogao da se ostvari zbog nedostatka radne snage i stoke za rad. Osim toga, mnogo je poljoprivrednih mašina i alatki uništeno u toku rata, a nedostajalo je i dobrih majstora. Radnici fabrike "Vistad" su od oktobra 1944. do maja 1945. napravili 3000 plugova "ravnjaka", ne samo za valjevski kraj, već je deo poslat u Makedoniju, Crnu Goru, Metohiju i Sandžak...
U "Službenom glasniku SFRJ" od 22. avgusta 1947. uz mnoštvo rešenja o odlikovanjima mora se primetiti "Uredba broj 513. o platama učenika i radnika u traktorskim brigadama pri mašinsko traktorskim stanicama", koju svojeručno potpisuju ministar za rad Vicko Krstulović i predsednik vlade FNRJ maršal Jugoslavije Josip Broz Tito.

U toj uredbi se precizno kaže da traktorsku brigadu sačinjavaju brigadir koji po uredbi treba da bude osposobljen za popravke lakših mehaničkih radova (u praksi i da ima pozitivnu karakteristiku), traktoristi (stalni i sezonski), pomoćni traktoristi, pisar-snabdevač, stažisti, učenici traktoristi i po potrebi prikačivači (plugovi i ostali uređaji su tada bili pretežno vučeni, a ne nošeni kao na kasnijim tipovima traktora, pa je trebalo snage da se prikače za traktor). Plata traktoriste se propisuje na 17 dinara po satu što odgovara tadašnjoj prosečnoj plati državnog službenika i dodatak na akord, po učinku, pod uslovom da prebačaj norme ne ide na uštrb kvaliteta. Ako se ne radi zbog nevremena ili kvara traktora plata traktoriste je sedam dinara po satu.

Osposobljenih kadrova za mehanizacije u poljoprivrednoj proizvodnji nije bilo. U Kragujevcu, Zrenjaninu, Zemunu i drugim gradovima organizovani su kursevi za brigadire i upravnike MT stanica

Tehnika je bila raznovrsna i teška za održavanje. U MT stanici Ruma, koja je radila na teritoriji dva sreza u poluprečniku 25-35 km, posle tipizacije je broj traktora smanjen sa 79 na 45. Prema kazivanju radnika koji su radili u stanici, bolji, jači i noviji traktori, kao što je "oliver 80" i "fordson", otpremljeni su u Pančevački rit. Proizvodni zadatak je smanjen na 19.172 uslovna jutra. No, i pored toga, pošto su dobijeni traktori marke "lantz buldog" bili neispravni i manje snage, stanica nije bila u stanju izvršiti proizvodne zadatke. Pored toga, troškovi rada bili su veći… Prema novom proizvodnom planu stanica je imala da obradi 18.762 uslovna katastarska jutra, a plan je ostvaren sa 81 odsto zbog loših vremenskih prilika i slabih traktora. Naročito se podbacilo u oranju na 20 cm, razoravanju livada, ljuštenju strnjike, rasipanju mineralnog đubriva, drljanja, tanjiranja, oranja na 25 cm, zbog nemanja rezervnih delova, vršidbi sa traktorima, vršidbi parnim lokomobilama i vršidbi suncokreta. Podbačaj u razoravanju livada i rasipanju mineralnog đubriva nastao je jer nije bilo klijenata koji bi tražili tu vrstu usluge.

Bilo je to vreme tačkica, obaveznog otkupa, oduzimanja ratne dobiti, oduzimanja zemlje kulacima, iz onog vremena u kome je jedan Valjevac osuđen zato što je kukuruzom "koji pripada radničkoj klasi" hranio svinje.
Prosečni prinosi poljoprivrednih useva su tih četrdesetih godina 20. veka bili izuzetno niski, na primer, rod pšenice iznosio je oko 1 t/ha, kukuruza 1,4 t/ha.

U okviru agrarne reforme iz 1945. je, kako piše Snežana Radić u monografiji "Državni službenici valjevskog okruga 1941/45", u Valjevskom okrugu od vlasnika zemljišnih poseda oduzeto preko 5500 ha, koji su podeljeni na oko 3300 bezemljaša. Aleksi Aleksiću iz Sovljaka (Ub) oduzeto je više od 150 ha, zadruga Popović iz Jabučja (Ub) – ostala je bez 146 ha, Radovanović Radomir iz Krčmara (Mionica) – bez 99 ha...

Godine 1945. statistika beleži 316.415 korisnika agrarne reforme 1945. Među njima je 42.582 porodice saveznih kolonista koji se iz pasivnih i ratom opustošenih krajeva preseljavaju u Vojvodinu. Broj korisnika agrarne reforme je, inače, manji nego od 1919-1933. kada su begovska zemlja u BiH i veliki posedi u severnim krajevima deljeni seljacima koji je obrađuju. Njih je bilo 518.400.

Odigralo se nešto slično što se odigralo u Srbiji kneza Miloša, kada je sitan posed zaštićen odredbom da se na doboš ne može prodati kuća, okućnica i zemlje za dva dana oranja.
To je vodilo usitnjavanju poseda iz socijalno-političkih razloga. U isto vreme, zbog neophodnosti povećanja poljoprivredne proizvodnje, radi ishrane stanovništva, u to vreme počinje i koncentracija obradive zemlje formiranjem državnih poljoprivrednih dobara.

Naročito posle sukoba sa IB, valjda radi dokazivanja pravovernosti, ili zbog vere da će tako biti proizvedeno više hrane pod državnom kontrolom, individualne zemljoradnike vlast gura u seljačke radne zadruge uz prilično nasilja, mada ne tolikog kao u SSSR tokom kolektivizacije. Seljačkih radnih zadruga u FNRJ je 1945. bilo 14, a 1949. godine ih je bilo 6913, da bi 1954. njihov broj pao na 896, a 1966. na sedam.

Te seljačke radne zadruge treba razlikovati od kasnije formiranih zemljoradničkih zadruga kojih je između 1963. i 1968. i između 1982. i 1987. bilo preko milion, dok je u ostalim godinama njihov broj padao i do 600.000.
Te zadruge su imale mehanizaciju, kojom su opsluživali i sopstveno poljoprivredno zemljište i svoje kooperante. Godine 1963. te zadruge oru 1.120.000 hektara u vlasništvu svojih individualnih seljaka, daju usluge vršidbe, žetve, itd.
Te nove socijalističke zemljoradničke zadruge su se izdaleka oslanjale na tradiciju predratnih zemljoradničkih zadruga, kreditnih, žitarskih, stočarskih itd.

Prva zemljoradničko-kreditna zadruga na teritoriji centralne Srbije osnovana je u Vranovu 1894. godine, a do Prvog svetskog rata, osnovane su 782 zadruge sa preko 100.000 članova. Godine 1937. registrovano je 3674 zadruga.
One su bile kanal za tehnološku transformaciju sela. I ideološku. Kad je počeo naš traktorski pionirski poduhvat u čitankama je bila pesmica: "Vidi, vidi, druže mili, šta su ljudi izmislili, i bez konja, i bez ama, ta mašina ore sama…" Posle je došla i parodija na neke stihove Mire Alečković "Tamo gde je bio plug drveni, sada ore traktor crveni i vozi ga traktorista, član Saveza komunista!"

Od novih zadruga poljoprivredni proizvođači su dobijali i kredite – koje su otplaćivali robom, buneći se stalno zbog dispariteta cena – pomoću kojih su samostalno kupovali mehanizaciju i pružali jedni drugima usluge tom mehanizacijom. Broj traktora na društvenom i individualnom posedu je negde oko 1968. tako izjednačen.


ZAR: Za tu zadružno socijalno-ekonomsku mrežu je bila baždarena traktorska industrija čiji je najveći pogon na osnovu državne odluke bio u bivšem Zavodu "Aleksandar Ranković", formiran ranije rešenjem koje je potpisao predsednik vlade Srbije Petar Stambolić 15. februara 1947, kojim se nalaže da se u novi zavod, kojim će upravljati Glavna direkcija metalske industrije, spoje Glavna livnica, Fabrika za izradu alata, Fabrika elektromaterijala (do 1950. nazivane ELIP) i jedno preduzeće koje je u rešenju nazvano "Kombinovano". To je bilo pre početka posleratne izgradnje Novog Beograda u aprilu 1948. tamo iza starog aerodroma dokle je nekad stizao i jedan industrijski kolosek pruge iz Zemuna čija je železnička stanica bila kod sadašnjeg hotela Jugoslavija.

Razlog spajanja u jedan zavod: optimizacija proizvodnje, smanjenje režijskih troškova i zajednička nabavka sirovina i polufabrikata. Zadatak fabrike je bio da proizvodi sanitarne livove, elektromaterijal i uređaje za hemijsku i prehrambenu industriju. Traktor se tada ne pominje. Njegova proizvodnja počeće u novim okolnostima, posle raskida sa IB-om, u atmosferi sankcija sa istoka i otvaranja prema zapadu.

Pokretanju proizvodnje popularnog "fergusona" je prethodilo istraživanje u krajem 1946. osnovanom Saveznom zavod za mehanizaciju poljoprivrede u Beogradu. Ispitivana je pogodnost za domaće prilike više vrsta traktora među kojima su bili: "farmal-A" točkaš i "don caster" (38 konjskih snaga KS) američke kompanijeInternational Harvester, snage motora 13,5 KS (9,94 kilovata – kW), zatim mičigenski "ford" (38 KS); pa traktore nemačkih marki "allgaier" (33 KS); MAN (30 KS); "deutz" (30 KS); "fahr" (30 KS); "neuss IHC" (25 KS); "lanz bulldog" (28 KS); "daimler – benz – unimog" (25 KS ); engleskie marke – "ferguson" (25 KS); "david brown" (29 KS); "naffield" (36 KS); francuski "dizier" (24 KS); "renault" (32 KS); austrijski "steyr" (30 KS) i italijanski "fiat das" (25 KS).

Posle dvogodišnjih uporednih ispitivanja traktora Institut za mehanizaciju poljoprivrede – Zemun Polje, a na osnovu dobijenih rezultata, u izveštaju Ministarstvu poljoprivrede NR Srbije preporučuje da se s obzirom na kvalitet mašine i na lokalne uslove otkupi licenca za proizvodnju traktora od firme "Ferguson" i država je otkupila licencu i proizvodnju poverila fabrici ZAR, Zavodu "Aleksandar Ranković".

Ta fabrika je uvećana i malo-malo pa rekonstruisana, da bi posle treće rekonstrukcije bila osposobljena za serijsku proizvodnju 10.000 traktora IMT-575. Tokom četvrte rekonstrukcije 1976. izgrađena je nova fabrika traktora kapaciteta proizvodnje od 40.000 traktora godišnje, a 1982. puštena je u rad još jedna nova fabrika traktora snage motora 75 kW klasične i zglobne konstrukcije, kapaciteta 2000 traktora godišnje.

IMT je proizvodio 29 tipova sa snagom motora od 20 kW do 380 kW. Snaga motora se povećala sa 19,3 puta, a masa od 1540 kg, na 20.000 kg, ili 13 puta. Traktor IMT-550 sopstvene zglobne konstrukcije sa motorom "mercedes" snage 380 kW, sa 16 stepeni prenosa, bio je namenjen velikim poljoprivrednim kombinatima za teške radove, na primer oranje sa plugom 8,10 i 12 plužnih tela, tanjiračom od 8-9 m zahvata i druge radove.

Osvajanje tih novih proizvoda baziranih na licencama nije išlo bez trzavica. Bilo je prigovora na kvalitet liva, i više u okviru sada teško razumljivih trvenja oko sprovođenja Zakona o udruženom radu, i "dohodovnih odnosa". Neki delovi fabrike koji su se tada zvali Osnovne organizacije udruženog rada su pokazivali težnju ka autohtonosti, neki se žalili da su eksploatisani.

Svi su tražili plate i kredite da bi se radilo. Iz komiteta su stalno trčali u IMT, ako sećanje ne vara, najčešće u IMT-ovu Fabriku odlivaka, koja je lila blokove motora, bila zagađivač u centru grada, koja je imala "dohodovne i tehnološke probleme". Nekog aktivistu su tamo gađali vrećama s lihvarskim peskom, kad je krajem osamdesetih otišao da ih po zadatku u nešto ubeđuje. U osnovi radnici su bili grlati, a lako podložni manipulacijama.

Ipak, neka vrsta industrijskog ponosa je narastala. Kako su u studiji "Hronologija i trend razvoja proizvodnje traktora u Srbiji", pre nekoliko godina konstatovali Dragoljub Obradović, Predrag Petrović, Zoran Dumanović i Branka Kresović, industrija proizvodnje traktora u Srbiji u vreme svog uspona tehnički je bila na nivou proizvodnje traktora u firmama od kojih su kupljene licence.

Pre tranzicijskog sloma u Srbiji je poslovalo više, za uslove bivše države, velikih proizvodnih sistema za proizvodnju poljoprivredne mehanizacije. Oni su mehanizacijom dominantno snabdevali poljoprivrednike, odnosno tržište SFRJ: Zmaj – Zemun (koji je nestao tokom privatizacije dvehiljaditih), IMT – Novi Beograd (koji sada odlazi u stečaj), IMR – Rakovica, Lifam – Stara Pazova, Majevica – Bačka Palanka…
Godine 1988. u IMR-u je proizvedeno 42.000 traktora i 35.000 mašina, vrednosti iznad 600 miliona maraka. Traktor ulazi u narodnu pesmu.

Ja sam momak sa sela
i seosko momče
nemam dobra kola
a imam traktorče…
Vozim traktor jer ga voli ona
prodrmaj, zadrmaj jer ga voli ona
nema vožnje bez mog ‘fergusona’...

Priključne mašine, povrtarsku i baštensku mehanizaciju proizvodili su IMT FOP – Bečej, IMT – Knjaževac (koji je prodat u stečaju), Morava – Požarevac, Metalogradnja – Vrbas i drugi. U Sloveniji je po Fijatovoj licenci nekoliko godina rađen traktor "store", u Osjeku "steyr". Poslednji traktor ispitan u zemunskom institutu bio je 1989. traktor "torpedo RX-170" proizvođen u Rijeci.

U Industriji motora Rakovica maksimalna proizvodnja je bila 1989, 6427 traktora. Industrija motora Rakovica je tada, čini se, bila u drugom planu, u centru pažnje je bilo razvijanje proizvodnje malolitražnih automobilskih motora u "21. maju", nastalom iz 1948. godine formirane Fabrike malolitražnih motora, radi popravke – opet – avionskih motora…
Današnja proizvodnja motora i traktora u Industriji motora Rakovica je desetkovana, ali se još u tom preduzeću u restrukturiranju održava.

Oroginalan novinarski tekstlist Vreme RS, sad vidimo tu povijest nastanka malog Fergusona i općenito poljoprivredne mehanizacije IMT-a, zanimljivo..